Izložba fotografija SEĆANJA

 Veoma uvaženi skupe, poštovani publikume,

 Velika je tuga i veliko je zadovoljstvo govoriti na otvaranju samostalne, retrospektivne izložbe fotografija Slobodana Pavlovića. Neizmerno sam žalostan što Slobodan, taj divni i dobri, posebno daroviti, skromni i plemeniti čovek nije više sa nama. Strašim se stoga da bi se ova priča mogla oteti i otići sasvim na drugu stranu jer se o Slobodanu može i ima štošta pričati. U istom tom času, na razmeđu mojih emocija stoji i grdna radost jer je izložba svojevrsno priznanje svekolikom njegovom umetničkom trudu te bi trebalo o fotografijama zboriti posve, posve ozbiljno. Molim Vas zato, odmah na početku, da mi oprostite što će linija priče oscilovati i prelaziti sa jedne na drugu stranu.

Slobodana sam upoznao 1978. godine, odmah po dolasku na fakultet. Bilo je to vreme kada je u svekolikoj srpskoj kulturi dominantno mesto imao takozvani Crni talas. Onaj isti Crni talas koji se javio 60-tih godina kao „direktan odgovor na dilentatizam i patetične izlive“ socrealističkih umetnika koji su „proklamovali vizije ubrzanog napretka i opšteg blagostanja socijalističkog društva“. Vreme zabrana i bunkera dakle, bilo je na izmaku[1], setimo se samo filmova: Rani radovi i Lipanjska gibanja, Želimira Žilnika, Spomenicima ne treba verovati, Nevinost bez zaštite ili WR Misterija orga(ni)zma Dušana Makavejeva (1973.), Plastični Isus (1972.) Lazara Stojanovića, Zaseda, Kad budem mrtav i beo i Buđenje pacova, Živojina Pavlovića ili Čovek iz hrastove šume, Miće Popovića, odnosno Okupacije u 26 slika, Lordana Zafranovića. 

U isto to vreme, u književnosti se taj pokret imenovao i Stvarnosna proza. I Slobodan i ja smo se vaspitavali na knjigama: Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihalovića, Memoarima Pere Bogalja, Slobodana Selenića, Ljudima sa četiri prsta, Miodraga Bulatovića i Nišči Vidosava Stevanovića. Tu negde, na tragu kompetetnosti čitavog ovog pokreta, koji je bio u svom zenitu kada smo nas dvojica počeli da se družimo, da precizno i jasno, bez naknadne pameti pripoveda o skrajnutom i marginalnom životu treba, čini mi se, tražiti i koren Slobodanovog umetničkog angažmana. I još nešto – da ne bude zabune – ne radi se tu ni o kakvom političkom angažmanu, već o vizuri, o načinu gledanja, o fokusu i skidanju paučine i zastora sa motiva umetničkog obilja koje nas je okruživalo. Shvatili smo poruku da „umetnost, nije „lepa“; njena suština nema ničega dodirnog sa pomenutim fenomenom. Ona je njegov antipod. Prava umetnost je „ružna“ uprkos svih glazura, ukrasa i primamljivih oblandi. U prirodi ne postoje kategorije lepo i ružno. Basna o ružnom pačetu jeste ljudsko ogledalo.[2]“ Elem, odatle smo krenuli.

Danas, kad među nama nema Slobodana, te se lakše usuđujem da ga hvalim i tvrdim da je i ova izložba ne samo podsećanje na značaj njegovog opusa, nego na neki način i deo pravednog, zasluženog popunjavanja izvesne praznine i istoriji srpske nacionalne fotografije. Zašto to nije ranije urađeno? Negde u prethodnim rečenicama i odgovor stoji. Slobodan je punim plućima disao slobodu koju je trasirao Crni talas i ponosno koračao putem koji je ona otvorila. Ipak, kada su u pitanju pijedastali, njih su, kao što manje više redovno biva, već zauzeli – prvoborci. Trebalo je zato mnogo više truda i još više vremena da se njegovo mesto primeti i valjano verifikuje. 

Uprkos tome, zaista se ne može govoriti da je Sloobodan koristio unisove tokove fotografske umetnosti kao oslonac. Naprotiv, ovo je dobar trenutak priče da njegov trud na neki način  izdvojim iz „svekolike angažovanosti u nacionalnoj fotografiji“ i pokažem da nas je rastanak, ma koliko nam ga je njegova teška  i dugotrajna bolest, možda najavljivala - dočekao nespremne. Veliki broj njegovih značajnih fotografija potiče iz studentskih dana. One ine, nastale kasnije, jer je u snimateljskoj praksi i fotografskom životu bio prisutan do poslednjeg časa – potpuno se na njih oslanjaju - ma koliko pratile savremene estetske tendencije i tehnologije. Energija, iskrenost i gotovo svetačka blagost u pristupu su isti.

Svakako da nema umetnika koji nije imao uzora. Ipak, iz tih studentskih dana, o kojima najbolje mogu da svedočim, za koje već rekoh da su fundament njegovog umetničkog delanja, ja se ne sećam mnogo imena. Pričali smo o: Dragoljubu Tošiću, Branimiru Debeljkoviću i Đorđu Bukilici. Možda najviše o Tošiću. Jednako smo listali kataloge aktuelnih izložbi i uvek jedini koji smo imali - Jusufa Karša. Čitali smo Foto i Life. Od vršnjaka najčešća spominjana imena u našim razgovorima su bila: Jasminka Nadaškić, Aleksandar Brenđan i Zoran Đorđević. Izvinjavam se onima koje sam zaboravio. Učili smo jedni od drugih, međusobno se podsticali i kuražili. Slobodan je u mnogo čemu prednjačio te bi imalo mesta da se u nekoj široj priči spomene i njegov značajan pedagoški rad i trud na omasovljenju fotografske umetnosti. Svakako da mimo studentskih vremena treba reći još jedno ime: Željko Đurić. Željko je bilo jedino novo ime o kome sam slušao u mojom i Smekijevim, katkad veoma dugim, telefonskim razgovorima. Njihovi životi su se u jednom času ukrstili i veoma značajno međusobno uticali u potpuno različitim sverama[3]. 

Opet ću se na čas vratiti na tren kada smo se upoznali. Slobodan je već tad, u dobroj meri, imao izgrađen specifičan fotografski rukopis, izgrađen kadar, način promišljanja, gotovo bi se moglo reći: stil. U osnovi njegovog interesovanja je lajf fotografija. Sad smo na dobrom mestu da napravimo otklon od Crnog talasa i njegove politike. Oko Crnog talasa kritički gleda na društvo kome pripada e, ako bi Bog dao da ga time promeni – prikazuje pre svega skrivenu bedu, užas, nesreću i nemaštinu, prljavštinu i kal, Slobodan – primarno ne. Njegov pogled kao da je od drugog sveta, njegov filter je čovekoljublje, vera u čoveka, pre svega „malog čoveka“ i njegovu dobrotu kojom određuje njegovu fizionomiju i karakter. On dakle fotografišući na društvenoj margini snima pre svega njen sjaj: iskrenost, duboku (često zaista unutrašnju) lepotu, čistotu, nepatvorenost, dostojanstvo, spontanost, iskustvo i iskrenost. Zdravu nostalgiju, čestu usamljenost i tugu ili, katkad, kakvu razdraganost i  radost. On tog čoveka prihvata kakav jeste, voli ga i očinski razume, uglavnog takvog, divi mu se i raduje. Iz tog razloga su se valjda i njegovi modeli pred njim osećali kao pred pokroviteljem, ili mirnim svetcem i sapatnikom - sigurni i zaštićeni te su se potpuno otvarali i opuštali i dopuštali mu da ih snimi gotovo iznutra.

Kolikogod da je pokušavao da svoje svedočenje sakrije od vlastitih emocija, to ipak nije sasvim uspevao. Sam izbor motiva priča o njegovoj dobroj i čestitoj duši. Svakao da lajf fotografija nije jedino što ga je interesovalo. Uz mogućnost da pogrešim, jeste na prvom mestu, ali odmah iza su teme: deca, portret, Smederevo, pejzaž i reka. Karakteristično je, takođe da je gotovo isključivo Slobodan birao ambijent prirodnog okruženja za scenografiju i retko snimao u enterijeru, u ateljeu još ređe. Prosto je začuđujuće koliko je velikog životnog iskustva uspevao na taj način da zbira, osnovnim, jednostavnim životnim sredstvima – tek osvetljenjem tamnih i s uma smetnutih polja. 

Šta još reći? Mnogo sam pričao – rekao sam malo. Ovo je peta samostalna izložba Slobodana Pavlovića, mog kuma, diplomiranog inženjera elektrotehnike, prvog kandidata Majstora fotografije FSJ iz Smedereva, koji je 1987. bio peti na listi najuspešnijih izlagača Jugoslavije. Peta samostalna izložba Slobodana Pavlovića koji je i prethonih godina bio među nauspešnijim srpskim fotografima i prošle godine postao AFIAP (Artist International Federation Of Photographic Art). Peta samostalna izložba Slobodana Pavlovića, sina neizmerno požrtvovanih roditelja Bise i Dušana na koga smo svi posebno ponosni. Ovo je izložba, dakako i onoga Slobodana koji  je osnovao prvi srpski foto sajt „Kurje oko“ i na njemu okupio  fotografe iz cele bivše Jugoslavije, istog onog koji je i na sajtu Fotosaveza Srbije projektovao i postavio sekciju “moja galerija“ koja svim članovima omogućava da postave svoje fotografije. I sve to radeći sa teretom ozbiljne bolesti, sa očevim bubregom preko dvadeset godina, operišući oko ili kuk...

Pogledajte dobro izložene fotografije. Videćete ozbiljan, samosvojan poetski put, izvorni fotografski dar posvećen klasičnom izrazu kao večitom živom stilu. Možemo ga čitati kao osavremenjeni realizam, jednostavnu, interesantnu živopisnu priču, pričanu prirodnim i slikovitim jezikom. Ona govori o univerzalnim temama, totalitarnoj psihologiji, konzervativizmu i provincijskom mentalitetu, manipulacijama i ograničenjima svake vrste, nedostatku alternative i neophodnosti širine i slobode izbora. Ova izložba je slojevita istina - umetnost koja može da oplemeni život i učini ga podnošljivijima i lepšim. Fotografije su Slobodanu bliske - iskazuju njegov duh,  njegov doživljaj i misao, ispovest gorku i lekovitu bar onoliko koliko i sentimentalnu ili nostalgičnu. Tihi lament nad životom koji, takav kakav jeste, otuđen i pust, prelama lica i naličja našeg sveta. 

Lament, koji je Slobodan Pavlović, i sam duboko ushićen fotografskim jezikom i njegovom buntovničkom energijom, poštenim narativnim stilom i dubokom ekspresijom pretvorio u jedinstveni kulturni fenomen. Zato će ishod ovog truda u nekim budućim tumačenjima njegovog doprinosa fotografiji pronaći značajno mesto u srpskoj kulturi.

Janko Levnaić

Banatski Brestovac

07. maj 2011. god.